Nema vizije za reforme

Najopasniji su eksperti sa viškom reformskih pretenzija, a manjkom reformskih kapaciteta. To potvrđuje i Nacrt zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji je površno i brzopleto sklepan. O ključnom reformskom koraku, privatizaciji primarne zdravstvene zaštite, gde radi 65 odsto zaposlenih, nema ničeg u strateškom dokumentu "Bolje zdravlje za sve u trećem milenijumu". A zakon o lekarskim komorama je uglavnom prepisan iz 1996!

Draško Karađinović *

Reforme nema bez reformskih zakona a ovi ne postoje bez jasnog koncepta reforme. Evo primera koji to jasno pokazuje. Pitanje profesionalnog organizovanja lekara je trebalo da bude uređeno sa zakonom o lekarskim komorama. Ministarstvo zdravlja je uglavnom prepisalo zakon iz 1996. koji na potpuno anahron i apsurdan način meša lekare – državne službenike i lekare –privatnike u jednu komoru.

Očigledno je da koncept državno-privatničke komore generiše podele i sporove, pritiske i blokade zbog permanentnog konflikta interesa, jer će o ekonomskim pitanjima odlučivati lekari sa različitim privrednim interesima. Da ovakva komora ne postoji u zemljama EU ne treba naglašavati.

O državno-privatničkom modelu komore se negativno izjasnila i pravna služba vlade kao i mnoga udruženja lekara i stomatologa. I Evropska agencija za obnovu, organ EU, koja daje stotine miliona evra za programe rekonstrukcije, uputila je pismo ministru sa preporukom da prihvati saradnju kako bi se napravio harmonizovan zakon po evropskim standardima.

Međutim, iz prepiske i polemike u medijima počela su da se kristališu krupnija pitanja: kako je moguće da sadašnje rukovodstvo ministarstva zdravlja, uprkos reformskoj retorici, predlaže i tvrdoglavo stoji iza ovako arhaičnog zakonskog koncepta? Da li nedostatak alternativnih varijanti i odbijanje stručnog dijaloga nije pokazatelj pravnog diletantizma savetnika ministarstva? I nije li ovaj promašaj samo najupadljiviji simptom lutanja oko izbora pravca reforme zdravstvene službe?

Zašto sadašnji funkcioneri ministarstva koji sebe definišu kao "eksperte", od sredine 2002, kada su preuzeli vođenje zdravstva, nisu mogli da sprovedu reformu jednog tako velikog i glomaznog sistema koji zapošljava 130 000 ljudi je razumljivo i prihvatljivo. Ali su zato mogli i morali da daju jasnu viziju i perspektive reforme.

U srpskom zdravstvu se vrte ogromne sume novca. Cena zdravstva, na osnovu zvaničnih novčanih tokova, iznosi oko jednu milijardu evra. Ako se tom iznosu doda participacija, dodatni troškovi za lekove, (korupcija), koje građanin – pacijent plaća iz svog džepa kada ga zadesi nesreća da bude bolestan, onda koštanje usluge bitno raste. Kada se tim sumama dodaju troškovi koje građanin plaća kada ide kod lekara – privatnika, u privatnu apoteku (koje mu osiguranje ne refundira) indirektna i direktna izdvajanja za zdravstvo iznose oko jednu desetinu nacionalnog bruto dohotka. To opterećuje porodični budžet na nepodnošljiv način, jer zdravlje za pojedinca i društvenu grupu predstavlja glavno pitanje.

Kako eksperti Ministarstva zamišljaju reformu zdravstvene zaštite u Srbiji izloženo je u brošuri "Bolje zdravlje za sve u trećem milenijumu" iz februara. Vidljiva je provalija koja postoji između surove stvarnosti srpskog zdravstva, kojoj su izloženi pacijenti zajedno sa zdravstvenim osobljem, i prepisanih banalnih razglabanja, koja niti imaju veze sa svakodnevnim životnim dramama po našim bolnicama, niti nude rešenje izlaska iz krize.

Sve je spakovano u mnogo spiskova lepih želja ukrašenih poetskim meditacijama o "zdravom početku života" u društvu "čuvara kapije zdravlja". Kojim mehanizmom to ostvariti, sa kojim resursima i novcima i po koju socijalnu cenu – preskače se kao nebitan i verovatno prizeman problem posle tolikog napornog "umovanja".

O prvom i ključnom reformskom koraku, privatizaciji primarne zdravstvene zaštite, u kojoj radi 65 odsto zaposlenih, nema ničeg deklarativnog ni konkretnog u ovom strateškom dokumentu! O pravnom konceptu promene statusa zaposlenih u preduzetnike, o modelima finansijske podrške zdravstvenim radnicima prilikom zakupa/otkupa opreme i objekata, o ritmu promena ili planu profesionalne konverzije, takođe, nema ni reči. Izbegavanjem vlasničke transformacije ova priča o reformi se pretvara u stilske vežbe i papirologiju, u još jedan od bezbroj, propalih pokušaja reorganizacije zdravstva.

Ako ništa drugo, bar znanje o težini naše nemaštine bi trebala da obaveže funkcionere Ministarstva da bez oklevanja i gubljenja vremena, definišu racionalne promene, kako bi se izbegla šok-terapija.

I u ovom dokumentu kao "rezultatu ekspertski vođenog konsultativnog procesa" (sic), privatni zdravstveni sektor je u neravnopravnom i diskriminisanom položaju. Ovaj sektor se i dalje posmatra kroz ideološke naočare birokrata koji sa namrštenom sumnjičavošću spremaju "analizu kvaliteta usluga" privatnika. Kao da 2/3 lekara iz državne službe koji dopunski rade u privatnim ordinacijama, pre podne leče pacijenta na ispravan način a posle podne, kod privatnika, na pogrešan.

Mesto i razvoj privatnog zdravstva se pominju u nekoliko uopštenih rečenica (od ukupno 139 strana teksta) pa se stiče utisak da je za ovu ekspertsku ekipu privatni sektor samo nužno zlo na koje ne treba obraćati mnogo pažnje.

Posle skoro godinu dana reformisanja zdravstva, imamo sledeća ostvarenja: jednu kampanju protiv pušenja, nekoliko brošura u kojima sve zveči od strateških opredeljenja, akcionih planova, nacionalnih prioriteta, ali u kojima se od jednog drveta ne vidi šuma i jedan prepisan nacrt zakona o komorama na koji se sručila lavina kritika.

Za stručnu javnost ovaj nacrt je upalio crvenu lampicu upozorenja; sada znamo da su najopasniji oni eksperti sa viškom reformskih pretenzija, a manjkom reformskih kapaciteta. To potvrđuje i aprilski Nacrt zakona o zdravstvenoj zaštiti, osnovni zakon u našem zdravstvu, koji je tako površno i brzopleto sklepan da čitalac ima utisak da u glavama činovnika Ministarstva zdravlja berlinski zid još čvrsto stoji.

Šta su građani dobili u zdravstvu? Posle ogromnih direktnih i indirektnih materijalnih izdvajanja da li se zadovoljstvo zdravstvenom uslugom povećalo? Da li se pacijent oseća sigurnijim kada ode u bolnicu, da li su bar malo smanjeni redovi čekanja na snimanje državnim skenerom? Kada se konstatuju lutanja i strateške nedoumice u srpskom zdravstvu odgovor nije ohrabrujući.