(I)
Komora
i licenciranje lekara
Želja svakog poštenog privatnika, lekara ili
stomatologa jeste da bude ravnopravan s državnim zdravstvom i da se napravi
zdrava konkurencija, kada će pacijenta pratiti novac (fond), a pacijent
će odlaziti kod onoga koji daje kvalitetniju uslugu. To je jedno od
osnovnih merila. Favorizovanje određenih institucija zvučnih imena
kratkog je daha ako ih ne prati stvarni kavlitete. Zar ne: samo jednom
kupujemo nešto lepo upakovano, ali nedovoljnih vrednosti.
Pacijent koji ima sostvene pare (svoj fond) nemilosrdan
je i kažnjava svaku grešku i tu ne važe izvinjenja ili obećanja da se
greška neće ponoviti. Otići će kod drugog lekara.
Zato nam veliki ,,dušebrižnici i zaštitnici"
pacijenata nisu potrebni.
Slično
se konstatuje i vezi s licenciranjem lekara, odnosno davanjem akreditacija
zdravstvenim ustanovama. Predloženi postupci su netransparentni i sa mnogo
diskrecionih ovlašćenja što stvara opasnost od ucene pa i eliminacije
preko "papirologije" konkurentskih ordinacija i bolnica.
Kontinuirana edukacija lekara je neohodnost kao svuda u Evropi ali se ne sme
sprovoditi preko prinudnih postupaka kakvo je licenciranje.
Na
licenciranju agresivno insistiraju monopolske interesne grupe sa zdravstvenih
fakulteta kako bi određivali pravila igre za i u budućnosti sticale
velike prihode od ove delatnosti. Ekonomsko objašnjenje je jednostavno: pred
redukcijom javne potrošnje i odgovarujućih budžeta, državni službenici
teže da postojeći monopol u državnom zdravstvu, prošire na polje
permanentne edukacije za lekare, stomatologe, famaceute (preko 30 000 stručnjaka).
Ako kontinuirana edukacija godišnje košta - bez pratećih troškova -
samo 200 evra, računica je jasna.
Tako
državni sektor presvlačenjem monopola, cenu svoje neracionalnosti (na
primer oko 800 zaposlenih je u nastavnom osoblju samo na Medicinskom fakultetu
u Beogradu) prebacuju na druge učesnike sistema, a ukupnu cenu plaća
celo društvo.
Na
brojne predvidljive ekonomske konsekvence Ministarstvo zdravlja nikad nije
odgovorilo pa tako i dalje ne znamo ko plaća troškove (i gubitak zarade)
permanentne edukacije privatnom sektoru, ako već država kao poslodavac
plaća svojim službenicima. To znači da privatni sektor kao punilac
budžeta, finansira svoju konkurenciju jer tri puta plaća edukaciju - za
sebe, za svog zaposlenog i, preko poreza, za državnog službenika.
Dr Jovan Rakić
Ordinacija "Neomedica"
Predsednik DPLSS-Vojvodina