ZDRAVSTVO

 

Sistematsko rasipanje

 

Na nepostojanje koncepta zdravstva privatni sektor ukazuje skoro dve godine.

  Ukupni troškovi zdravstva u Srbiji iznose vrtoglavih 1,7 milijardi evra.

Munjevito noćno usvajanje budžeta za 2005.godinu je možda demonstriralo sposobnost manjinske vlade da dobije podršku raznorodnih političkih stranki za opstanak na vlasti ali je zato sigurno štetilo uravnoteženom komponovanju novog republičkog proračuna. Tako bi i gigantska preraspodela unutar finansijskog plana Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje verovatno imala drugačiji ishod da je bilo normalne skupštinske debate i aktivnog prisustva javnosti.

Državna zdravstvena služba predstavlja ogroman sistem u kome je zaposleno 130 hiljada ljudi u više stotina domova zdravlja, bolnica, klinika sa godišnjim rashodima od blizu 1,3 milijarde evra. U prihodima, osim budžeta RZZO koji je početkom godine iznosio 1,15 milijarde evra, učestvuju i krediti, donacije, kao i fondovi lokalnih uprava. Međutim, to nije ukupna cena koštanja javnog zdravstva jer na taj iznos treba dodati i direktno plaćanje iz džepa pacijenta raznih "komercijalizacija" i lista čekanja. Ako tome još saberemo i troškove lečenja koje građani imaju kada odu kod privatnog lekara, zubara ili kupe lek u privatnoj apoteci, onda po proceni UNICEF-a, suma direktnih plaćanja doseže 400-500 miliona evra. Znači, ukupni troškovi zdravstva u Srbiji iznose vrtoglavih 1,7 milijardi evra što daleko premašuje zacrtanih 5% BDP u dogovoru sa međunarodnim finansijskim institucijama. Za naše siromašno društvo radi se o ogromnom novcu koji može biti racionalno iskorišćen pa onda postaje zamajac razvoja i produktivnosti ili ako se rasipa, kao što je slučaj, dodatno pauperizuje široke slojeva stanovništva i koči tranzicione procese.

Na nepostojanje koncepta reforme zdravstva privatni sektor ukazuje skoro dve godine ali u domaćim turbulentnim političkim prilikama patriotske polemike oko plavetnila državne zastave ili dužine himne uvek imaju prvenstvo nad pitanjima svakodnevnog života. Postojeći zdravstveni sistem, relikt propalog socijalističkog uređenja, je u stalnom konfliktu sa pravnim i privrednim okruženjem kapitalističke države kakvom je Srbija postala. Ceh ovih lomova građanin plaća kroz kroz sistemsku korupciju, neujednačen kvalitet lečenja i smanjenu dostupnost dobijanja zdravstvene usluge.

Strukturni problemi ove službe su dobro opisani u izveštajima o srpskom zdravstvu koje su radili stručnjaci iz Evrope. Uostalom, umnogome su analogni problemima nekadašnje socijalističke privrede: preveliki kapaciteti, niska produktivnost, zastarela infrastruktura, nefleksibilna ponuda, loše planiranje ljudskog resursa, promašene investicije, kruta centralizacija sistema, itd. I u finansiranju postoji velike slabosti a osnovna je hronični nedostatak sredstava RZZO za izmirenje ugovorenih i dospelih obaveza prema ustanovama i osiguranicima i to uprkos julskog povećanja stope zdravstvenog doprinosa sa 11,9 na 12,3%.

Sve to dovodi do sistemskog rasipanja i onako oskudnih sredstava a najdrastičniji primer je proporcija pruženih usluga građanstvu između različitih nivoa zdravstvenog sistema. Poznato je da svaki zdravstveni sistem koji je usmeren ka bolničkoj zdravstvenoj zaštiti je istovremeno i skup sistem a to je upravo naša realnost. U domovima zdravlja, primarnoj zdravstvenoj zaštiti, koja se bavi ambulantnom i preventivnom medicinom radi 65% zaposlenih lekara. Međutim, kada se analizira struktura pruženih usluga u tercijarnoj zdravstvenoj zaštiti, kliničkim centrima, čak 80% terapija je moglo da bude zbrinuto na nižem i jeftinijem nivou zdravstva. Tako su visokospecijalizovani klinički centri postali veliki domovi zdravlja koji leče banalnu patologiju po najskupljoj ceni. Za to vreme, u domovima zdravlja vegetiraju nemotivisani lekari-skretničari kojima dani prolazi u  pisanju recepta i uputa za specijalizovane ustanove. Ovi perverzni mehanizmi dovode do brojnih anomalija: tako na primer, samo u Beogradu ima 150 profesora hirurgije, ali i veštačke nestašice kreveta pošto predhodni nivo zdravstva ne radi svoj posao.

Restrukturiranje, demonopolizacija, izjednačavanje privatnog i javnog sektora, promena vlasničkih odnosa u delovima zdravstva, stvaranje dobrovoljnih dopunskih osiguranja, kako je to već urađeno kod suseda su magistralni pravci reforme. U brojnim dokumentima, pa i u Cards programu Evropske komisije za 2004. godinu, eksplicitno se naglašava da u Srbiji treba racionalizovati i redimenzionirati tercijarnu zaštitu a forsirati preventivnu i ambulantnu medicinu.

Međutim, u oktobarskom rebalansu budžeta pa i i finansijskog plana RZZO dolazi do kompletnog odstupanja od preporuka EU. Sam rebalans u svom kvantitativnom aspektu ne upada u oči a kod pažljivijeg čitanja se vidi da Zavod ne može obezbediti ravnotežno poslovanje pošto se u sledeću godinu prenose obaveze u visini od 4,2 milijarde dinara. Ipak, pravi šok počinje kod kvalitativne analize rebalansa sobzirom da su neke ključne pozicije na strani rashoda uvećane i za 148% a druge smanjenje za 33% i to samo šest meseci nakon usvajanja "razvojnog" budžeta. Stavka primarne zaštite je smanjena za 9,7 milijardi dinara (sic) a stavka bolničkog lečenja je uvećana za 10,6 milijardi dinara! Ovakva preorijentacija alokacijske funkcije budžeta predstavlja pravi zemljotres jer menja paradigmu srpskog zdravstva, bez pitanja i javne rasprave i suprotno važećoj doktrini ka što većem korišćenju uslužnog potencijala prvog nivoa zdravstvene zaštite. Ključna pretpostavka reformisanja zdravstva sa ovakvom preraspodelom pada u vodu a ministar zdravlja Tomica Milosavljević dolazi u šizofrenu situaciju da jedno priča strancima a drugo radi kod kuće.

Kako se slična raspodela prenosi i na budžet za 2005. ministar bi trebao da objasni na osnovu koje evaluacije je tako naglo i masivno promenio prioritete zdravstva. Da li je možda došlo do velikog pada aktivnosti ili kvaliteta zdravstvene usluge u domovima zdravlja što opravdava amputaciju budžeta za 1/3 i skretanja od preventivnog ka kurativnom modelu zdravstva? Možda su predviđeni mehanizmi dopunskog finansiranja domova zdravlja iz sredstava lokalne samouprave sa kojima javnost još nije upoznata? Ili se razlika prevaljuje na džep građana kroz novo povećanje direktnog plaćanja u lečenju a to se želi prikriti u ova predizborna vremena?

Iz skupih zabluda ove javne službe se mogu naučiti dve stvari. Prvo, naše zdravstvo je školski primer kako uspeh tranzicije ne zavisi samo od brzine privatizacije privrede već isto toliko od restrukturiranja javnog sektora. Jer Srbija spada u one zemlje u tranziciji koje odlaganje racionalizacija javnih službi, državnih preduzeća i raznih fondova sada plaća kroz veliku javnu potrošnju i dvocifrenu inflaciju. I drugo, dilema između graduelne ili brze reforme javnog sektora je razrešena surovim pritiskom makroekonomskih fakata pa svako oklevanje uvodi pacijente za korak dublje u džunglu zdravstvenog darvinizma.