Uzburkano zdravstvo

Plate ili reforme?

Štrajk lekara traje već mesec dana - Ministarstvo finansija odobrilo povećanje plata, ali ne koliko je traženo - Privatnici smatraju da treba tražiti reforme, a ne prosto povećanje plata

Prošlo je već mesec dana otkad je deo zaposlenih u zdravstvu, tačnije Sindikat lekara i farmaceuta Srbije (SLFS) počeo štrajk, sa zahtevom da se odnos najniže i najviše zarade sa 1:2,87 koriguje na 1:4. Njihovo osnovno obrazloženje je da je "ponižavajuće da rad lekara subspecijaliste (doktora nauka) bude plaćen ni tri puta više od najprostijeg mogućeg rada za koji nije potreban ni dan škole", skrećući pri tom pažnju da iza lekara stoji ukupno 13 godina obrazovanja posle srednje škole (6 godina fakulteta, 1 godina pripravničkog staža, 4 godine specijalizacije, 2 godine subspecijalizacije).

Prema podacima često objavljivanim ovih dana, plata spremačice zaposlene u zdravstvu u septembru mesecu je iznosila 7.257 dinara, plata medicinske sestre u domu zdravlja 10.307 dinara, više medicinske sestre 12.213 dinara, plata lekara opšte prakse 15.522 dinara, a lekara specijaliste 18.855 dinara.

Upoređujući se sa drugim profesijama, lekari iz ovog sindikata tvrde da su "plate sudija u opštinskim sudovima 500 evra, a predviđeno je i povećanje, povećane su plate narodnih poslanika, plate u Vojsci nedavno su uvećane za 11 odsto; policajac početnik ima platu na nivou lekara opšte prakse, dok je plata upravnika okružnog zatvora 85.000 dinara". Svoje zarade od oko 220 evra lekari opšte prakse uporedili su sa platama svojih kolega u zemljama bivše SFRJ: u Hrvatskoj je plata lekara od 650 do 900 evra, u BiH 400 do 600 evra, a u Sloveniji 1.500 do 1.700 evra.

Od početka oktobra, tačnije od početka štrajka koji je započeo SLFS, neki sindikati su ih oštro kritikovali, neki su ih podržavali, a neki ih, pak, nazivali elitistima, koji se bore samo za svoja prava, ne obraćajući pažnju na niske plate ostalog medicinskog osoblja. Asocijacija nezavisnih sindikata Srbije (čiji je osnivač bio sadašnji ministar za rad i zapošljavanje Dragan Milovanović) - Granski sindikat zdravstva ocenio je protest SLFS-a sebičnim, jer traže samo za sebe, a gube iz vida da je u zdravstvu Srbije "50 odsto zaposlenih sa srednjom školom i prosečnom platom 10.000 dinara".

Oni su zatražili povećanje plate za sve i zapretili da će, ukoliko Vlada ispuni zahteve samo lekara, i sami organizovati štrajk. Onda je Sindikat medicinskih sestara i tehničara tražio korekciju raspona koeficijenata srednjeg i višeg kadra u odnosu na fizičke radnike zaposlene u zdravstvu na 1:2, što bi značilo povećanje njihovih plata za 44 odsto! Tako se ispostavilo da su platama u zdravstvu zadovoljne, izgleda, samo čistačice i pomoćni radnici, pošto (bar ovom prilikom) nisu pretili štrajkom.

Oštru kritiku uputila je Unija sindikata, ali nije ozbiljno shvaćena, s obzirom da ima svega 5.000 članova. Srpski premijer je ocenio da su "u pozadini štrajka političke ambicije, iza kojih je partija koja je nedavno kupovinom poslanika ušla u Parlament Srbije", posle čega su sa raznih strana demantovane ikakve veze Sindikata lekara i pojedinih stranaka.

Povećanje, ali nedovoljno

Pošto se ministarstvo zdravlja "proglasilo nenadležnim" i prebacilo odgovornost za pregovore na Vladu Srbije, tačnije ministra finansija Božidara Đelića, on je odlučio da o novoj ceni rada pregovara sa Sindikatom zaposlenih u zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti i Granskim sindikatom "Nezavisnost", smatrajući SLFS nelegitimnim, jer "broj njihovih članova nije 10 odsto zaposlenih u grani ili delatnosti, kako nalaže Zakon o radu, član 138." Ovo je prilično diskutabilno, jer u SLFS tvrde kako imaju više članova nego što je potrebni minimum, a proces "ubeđivanja" je u toku.

Sve u svemu, pre nekoliko dana ministar Đelić je sa pomenuta dva sindikata dogovorio povećanje plate u oktobru i novembru po 3 odsto, odnos zarada u januaru umesto 1:2,87 biće 1:3,04, i dodatnih 7 odsto povišice u sledećoj godini. "Za ove povišice biće nam potrebno još 4 milijarde dinara iz budžeta, što je godišnji budžet za nauku ili pola agrarnog budžeta", rekao je Đelić, i napomenuo da je plata lekara specijaliste od 2000. godine porasla sa 8.000 na 21.000 dinara, odnosno 2,5 puta.

"Moramo ići na racionalizaciju u prosveti i zdravstvu, jer imamo 30 odsto nemedicinskog osoblja u zdravstvu, viškove lekara u urbanim sredinama, ali ne i na selu, naši lekari imaju tri do šest puta manju produktivnost nego u zemljama u okruženju. Zato će menadžeri zdravstvenih ustanova i bolnica po Srbiji morati u sledećoj godini da smanje troškove za 13 odsto, a sami neka odluče kako", rekao je Đelić.

Dogovoreni iznosi nisu odgovarali članovima Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, pa su odlučili da nastave štrajk (po sat i 59 minuta dnevno) dok se njihov zahtev ne ispuni do poslednje decimale. Međutim, šanse da se iz budžeta izdvoji nešto čega nema su praktično nikakve, a mnogi su začuđeni i ovim povećanjem koji je ministar finansija odobrio.

Da li je štrajkovanje lekara korektno ili ne prema građanima, odnosno onima koji su: prinuđeni da koriste usluge državnih ustanova jer nemaju para za privatne; prinuđeni da odvajaju skoro 12 odsto iz bruto prihoda za zdravstvenu zaštitu, a nisu adekvatno zaštićeni čak ni kad nije sezona štrajkova; i sami na ivici živaca zbog malih plata i dugogodišnjeg teškog života, ali nemaju kome da se "poštrajkuju"?... Ovo neka svako proceni prema savesti.

Pitajte privatnike

Društvo privatnih doktora stomatologije Srbije (prilično uređen sistem, od koga bi društveni sektor mogao štošta da nauči) smatra da je štrajk zbog plata "promašio temu", jer treba tražiti kompletnu reformu zdravstva - što bi donelo dugoročne pozitivne rezultate.

"Povećanje platnog fonda koji već sada iznosi 80 odsto nije moguće, jer ni sa sadašnjih 20 odsto zdravstvo ne može da pokrije ostale tekuće i kapitalne troškove", kaže za Ekonomist magazin portparol ovog Društva, dr Draško Karađinović. "Bilo bi produktivnije da se sindikat lekara zapita zašto dosad nisu napravljeni reformski zakoni koji bi definisali promene. Najbolji i najbezbolniji način racionalizacije primarne zaštite u kojoj radi većina zaposlenih je kroz privatizaciju - ako ne dođe do privatizacije, doći će do otpuštanja.

Na žalost, zakonska regulativa tu statusnu konverziju uopšte nije pripremila", kaže Karađinović. On upozorava da je prethodni period izgubljen, jer su od četiri sistemska zakona poslata u junu Skupštini na razmatranje, tri vraćena ministarstvu zbog nedostataka. Kao primer navodi Nacrt zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji predlaže da lekar zaposlen u državnoj službi istovremeno može da radi i kao privatnik, i to na svom radnom mestu, van radnog vremena.

"Da napravimo analogiju, to je kao kad bi sudije pre podne radili kao državni službenici, a popodne kao privatni advokati. Pitanje je da li bi, recimo, rendgen aparat pre podne kod lekara državnog službenika radio podjednako dobro kao popodne kod privatnika na tom istom mestu", kaže Karađinović.

Osim signala upozorenja koje je Društvo privatnih doktora stomatologije Srbije (i ne samo oni) slalo stručnoj i široj javnosti, u martu je i Evropska Agencija za rekonstrukciju i razvoj pismeno preporučila svoju pomoć, jer u predloženom zakonu o lekarskim komorama postoji konflikt interesa - zahtevi Društva su, tvrde, ignorisani, a evropska pomoć odbijena.

Pomenuto Društvo ima i konkretan predlog za reformu zdravstva: pošto budžet zdravstvenog fonda, koji iznosi 1 milijardu evra, sa sadašnjim stanjem privrede, neće moći da se poveća, rešenje treba tražiti u optimalizaciji paketa usluga, racionalizaciji broja ustanova, i promeni statusa zaposlenih. "Građanima treba reći da su očekivanja od sadašnjeg obima zdravstvenih usluga neostvariva, i da paket osnovnih usluga treba prilagoditi realnim mogućnostima koje će pokrivati osnovne indikacije i zaštitu određene populacije.

Lekarima u primarnoj zaštiti - domovi zdravlja, apoteke - koji čine 65 odsto od ukupnog broja lekara u državnom sektoru, treba predložiti da, kao u susednim zemljama, postanu privatni preduzetnici koji zakupljuju kapacitete domova zdravlja. Umesto plate, oni bi zdravstvenom fondu u zavisnosti od broja pacijenata i pruženih usluga fakturisali ostvarenu zaradu. Racionalizacija je potrebna i kod nemedicinskog osoblja, koga u srpskom zdravstvu ima oko 30 odsto, a u Evropi oko 10 odsto"

Temeljne promene neophodno je napraviti i u zdravstvenom fondu kroz decentralizaciju i povećanje autonomije, jer je to, kako smatraju, jedini put do ekonomski odgovornog ponašanja. "Od 100 dinara zdravstvenog doprinosa koji se izdvoji u Somboru ili Nišu, čak 96 ide prvo direktno u centralni fond u Beogradu, koji posle redistribuira ova sredstva zamršenim i netransparentnim stazama. Ostala izdvajanja građana za državno zdravstvo - participacija, kupovina potrošnog materijala, pa i korupcija - nisu prikazana u zvaničnim podacima.

Promena vlasničkih odnosa i prelazak na princip plaćanja lekara i njegovog tima od strane zdravstvenog fonda, a ne po paušalu, garantuje građanima kvalitetnije i jeftinije lečenje. Najzad, postojećem privatnom sektoru treba omogućiti integraciju u sistem preko planiranja mreže, pregovaranja oko cena i refundiranja troškova pacijenata", kaže Karađinović, dodajući da je, pored osnovnog, potrebno uvesti tzv. drugi i treći stub osiguranja, odnosno dobrovoljna dopunska zdravstvena osiguranja.

Ovakva struktura zdravstva omogućila bi konkurenciju, koja bi podigla kvalitet i snizila cenu. Građani bi imali pravo na izbor lekara, osnovni paket zdravstvenih usluga bio bi im realno dostupan, troškovi ili bar deo troškova lečenja bio bi refundiran od osiguranja, a verovatno bi dobili i kvalitetnu zaštitu od stručne greške, što je na ovim prostorima još u domenu naučne fantastike.

Lela Saković