<<Nazad

 
naslovna.jpg

Utorak,
19.avgust 2003

VEK PRVI

 

 

 


 

O POKUŠAJU LEGALIZACIJE KONFLIKTA INTERESA U ZDRAVSTVU


Sedenje na dve stolice

Konflikt interesa kao zakonska norma ne može biti osnova za reformu zdravstva jer je u suprotnosti sa principima funkcionisanja moderne države i donosi korist samo uskim privilegovanim grupama, a nauštrb svih građana, pacijenata i lekara

 

Draško Karađinović *

 

Od pre nekoliko nedelja sintagma konflikt interesa izbija u prvi plan polemičkog arsenala, kako to već biva, kada afere usijaju srpsku političku scenu. Pokazalo se da primena ove za sada samo moralne norme inače u narodu poznate još od turskog doba kroz izreku ,,Kadija te tuži, kadija ti sudi" poslednjih meseci postaje u brojnim segmentima javnog života linija demarkacije koja deli moderno i evropsko od retrogradnog i balkanskog. Da je rizik od konflikta javnog i privatnog interesa moguć ne samo u političkim ili poslovnim krugovima već i u javnim službama može se dokazati na primeru predloga zakona iz zdravstva koji su nedavno odbijeni u Skupštini Srbije.

Pokušaj legalizacije konflikta interesa u srpskom zdravstvu je posebno opasan jer se dešava u oblasti koja je od vitalne važnosti za sve građane. Poznato je da reforma srpskog državnog zdravstva, velike javne službe od 135.000 zaposlenih i zvaničnim budžetom od jedne milijarde evra, predstavlja bitnu stepenicu u modernizaciji cele države i jedan od preduslova za brzo uključenje u evropske integracije. Reforme nema bez novih zakona, pa je dr Tomica Milosavljević, došavši na mesto ministra zdravlja kao nestranački ekspert sredinom prošle godine, pisanje i promovisanje ,,paketa reformskih zakona" postavio kao prvi cilj svog mandata. Novi sistemski zakoni trebalo je da urede srpsko zdravstvo na način koji više odgovara zahtevima građana ali i ogromnim izdvajanjima društva.

Međutim, već krajem prošle godine, prilikom rasprave o nacrtu zakona o lekarskoj, stomatološkoj i farmaceutskoj komori je došlo do prvih suštinskih kritika koncepta koji su iznedrile pravne službe ministarstva. Po ovom konceptu u jednoj dvodomnoj komori sa zajedničkim organima odlučivanja trebalo je da budu i lekari-službenici i lekari-privatni preduzetnici, iako su njihovi pravni statusi i ekonomski interesi potpuno drugačiji. Ili drugim rečima, kao kada bi se napravila komora od sudija-državnih službenika i advokata-privatnika koja bi trebalo složno (sic) da odlučuje o privrednim pitanjima, recimo platama jednih i cenama usluga drugih. Taj apsurdni koncept u kome državni odlučuje o privatnom sektoru, a zaposleni nadglasavaju poslodavce kritikovan je od brojnih stručnih udruženja, sekretarijata za zakonodavstvo Vlade Srbije kao i od stručnjaka Evropske agencije za rekonstrukciju, službe EU u našoj zemlji.

Ali, argumenti nisu imali uticaja na "eksperte" što se videlo nekoliko meseci kasnije kada je predstavljen nov nacrt Zakona o zdravstvenoj zaštiti koji vrvi od suštinskih i formalnih kontradikcija. Dva primera odlično ilustruju pokušaj implementacije principa konflikta privatnog i javnog interesa u jedan sistemski zakon.

U čl. 35. ovog nacrta predviđeno je da zaposleni lekar može biti u isto vreme i privatnik-preduzetnik. Ili, prevedeno na životne situacije, da li će u Domu Zdravlja ili bolnici rendgen aparat pre podne kod lekara-službenika raditi podjednako dobro kao posle podne kod tog istog lekara-privatnika. Ovo pravno čudo, osim što je u suprotnosti sa Ustavom, za ministra je bio način borbe protiv korupcije, mada svakom razumnom posmatraču više liči na gašenje požara kofom benzina. Da to nije moguće u drugim zemljama EU ne treba posebno naglašavati jer bi to predstavljalo kraj javnog servisa sa državom kao poslodavcem.

Drugi primer (čl.107) ilustruje pokušaj interesnih grupa da pod kamuflažom stručne retorike nametnu svoje merkantilne interese. Konkretno, radi se o licenci (dozvoli za rad) koju bi trebalo da izdaje ranije pomenuta državno-privatnička komora u zavisnosti od godišnje kontinuirane edukacije. Licenca, osim što diskriminiše univerzitetske diplome iz zdravstva jer od lekara traži ono što se ne zahteva od diplomiranog pravnika, ekonomiste, informatičara… počiva na prostoj matematici. Jer, kada se pomnoži godišnja cena od nekoliko stotina evra (za nekoliko dana prisustva u Centru za edukaciju na medicinskom fakultetu u Beogradu) sa 30. 000 lekara, u Srbiji onda postaju jasni motivi forsiranja licence kao pumpe za punjenje džepova pojedinih interesnih grupa.

Da ne govorimo kako u ovoj besparici državnog zdravstva zvuči pitanje: ko plaća troškove edukacije? Lekar –službenik sa svojom platom od 15. 000, ili poslodavac, država, odnosno privatnik? Kontinuirana edukacija lekara je u Nemačkoj ili Švajcarskoj rešena na potpuno drugi način i, naravno, bez mogućnosti da predavači koji na tome zarađuju odlučuju o obaveznosti edukacije.

Drugim rečima, prva faza reforme srpskog zdravstva i vlasnička transformacija primarne zdravstvene zaštite (Domovi zdravlja, apoteke…) po ugledu na susede ali i ostale zemlje EU blokirana je ponuđenim zakonima. Naravno, zašto bi neko menjao privilegovani položaj državnog službenika za neizvestan položaj privatnika sa svim rizicima koje nosi tržište zdravstvenih usluga? Posebno ako mu još i zakon omogućava da legalno sedi na dve stolice!

Blokada vlasničke transformacije primarne zaštite odmah otvara i druge probleme pravnog i privrednog karaktera. To se posebno dobro zapaža na primeru "izabranog ili porodičnog lekara" (čl. 27) koji u predloženom pravnom i privrednom okruženju ne može da funkcioniše s obzirom da parcijalna rešenja stvaraju kaskadu negativnih posledica. Sa jedne strane, poseban status izabranog lekara-službenika je suprotan principima javne službe (ista prava zaposlenih, kolektivni ugovor, platni razredi, način vrednovanja rada...) jer šta je sa ostalim lekarima-službenicima koji nisu izabrani? Sa druge strane, kako integrisati u sistem privatne lekare koji su već izabrani u tržišnim uslovima od svojih pacijenata i tako otkloniti postojeću diskriminaciju i pacijenata i lekara iz privatnog sektora? A na postupak određivanja "izabranog lekara" iz istog člana, zbog potpune besmislenosti, ne treba trošiti reči.

Sa tako nebuloznim zakonima sada već bivši ministar je u junu izašao pred Odbor za zdravlje Skupštine. Poslanici su vratili ministru na "doradu", ili narodski rečeno odbili da puste u dalju skupštinsku proceduru tri od četiri zakona! Konflikt interesa kao zakonska norma ne može biti osnova za reformu zdravstva jer je u suprotnosti sa principima funkcionisanja moderne države i donosi korist samo uskim privilegovanim grupama a na uštrb svih ostalih građana, pacijenata i lekara, zaključak je narodnih poslanika.

Ostavka ministra je bio jedini mogući epilog ovog reformatorskog promašaja u zdravstvu. Ipak, izgubljena godina neće biti potpuno izgubljena ako nomenklatura ministarstva zdravlja shvati da princip konflikta interesa ne sme biti ugrađen u sistemski zakon. U suprotnom, moralne i zdravstvene posledice po stanje nacije mogu biti mnogo opasnije od slučajeva korupcije o kojima se u javnosti neuporedivo više priča.

*Portparol Društva privatnih doktora stomatologije Srbije, Novi Sad

 

Back

 

<<Nazad