19.фебруар 2004.

ЗАШТО ЈОШ НЕМА РЕФОРМЕ У ЗДРАВСТВУ

 
За равноправност државног и приватног лечења
 

Здравство показује да без унутрашње конкуренције квалитет услуге опада, немедицински расходи расту, а корупција постаје системска појава. Промена власничких односа и прелазак на принцип плаћања по услузи, а не више по паушалу, гарантује грађанима да ће за своја издвајања добити квалитетније и јефтиније лечење, што јесте циљ реформе.

Једно од крупних реформских питања, до сада без одговора, односи се на стање у српском здравству. Кључна јавна служба за квалитет здравља и живота свих грађана, у протекле три године је била изузета од промена, посебно када се упореди са осталим областима друштва. Још ако, по анкетама, 70 одсто грађана корисника сматра да је реформа здравства неопходна постаје јасно да ова реформаторска парализа има дубокe и сложенe корене.

Системски проблеми српског здравства су бројни и тешки. Модел нашег здравства је дефинисан у време колективистичке економије па данас, у потпуно другачијем правном и привредном окружењу, због своје анахроности, функционише дефектно и успорено. Здравство показује да без унутрашње конкуренције квалитет услуге опада, немедицински расходи расту, а корупција постаје системска појава. Уосталом, историја социјалистичког здравства најбоље илуструје до каквих нерационалних парадокса доводи монопол државног власништва у овој осетљивој области.

Предимензионирани капацитети, неадекватна квалификациона структура, ниска продуктивност, прикривена незапосленост, неравномерна распоређеност скупе инфраструктуре у здравству јесу заправо резултат комбинације самовољних потеза и дефицита контролних и корективних механизама тржишта. Потреба за рационализацијом овог нефункционалног и гломазног система је додатно потенцирана и контролом дефицита јавних финансија што буџетску пројекцију за здравство у 2004. дефинише на 5,1 одсто БДП.

Упоређења ради, погледајмо шта се дешава у суседним земљама у транзицији са којима смо до недавно делили исте идеолошке и организационе заблуде. У тим земљама и државно и приватно власништво у здравству су равноправно интегрисани у систем и имају иста права и обавезе, како према здравственим осигурањима тако и према пацијентима. У сфери здравственог осигурања, осим обавезног државног осигурања, постоје допунска, добровољна осигурања са различитом власничком структуром. Разноликост облика власништва над установама здравственог осигурања, болничким капацитетима и лекарским ординацијама изражава принцип конкуренције, демонополизације и плуралности на којима почивају модерна демократска друштва.

Поменути здравствени системи имају различита власничка решења за примарну здравствену заштиту (домови здравља, апотеке) и здравствену заштиту у болничком сектору. Примарна здравствена заштита у посткомунистичким земљама је данас у рукама приватног сектора по угледу на развијене европске државе (Немачку, Швајцарску) а приватизација се обавља кроз промену правног и привредног статуса лекара службеника који постаје приватник и закупљује ординацију у дому здравља.

У болничком сектору, који у највећем делу остаје у државном власништву, уведени су инструменти савременог менаџмента који утврђују ефикасност стационарних капацитета кроз оптимализацију радног процеса.

Промена власничких односа и прелазак на принцип плаћања по услузи, а не више по паушалу, гарантује грађанима да ће за своја издвајања добити квалитетније и јефтиније лечење, што јесте циљ реформе. Јер економски статус лекара приватника је директно повезан са бројем пацијената и квалитетом услуга које пружа.

Грађани добијају право на слободан избор лекара, трошкови лечења су рефундирани од осигурања, а заштита од стручне грешке више није фикција пошто је повезана са економским санкцијама. Законом регулисано тржишно понашање у здравству је прихваћено као најбољи начин да се дијагностикује и сузбије неефикасност, дуплирање капацитета, дугачке листе чекања, корупција

Међутим, у српском здравству од свега тога се није ништа десило. Чињеница да је бујица транзиције заобишла ову област указује на отпоре и интересе који блокирају промене. Мањинска елита у газдовању државним клиникама ужива као у тегли меда упркос катастрофалној продуктивности државног здравства (око 50 одсто кревета у болницама су стално непопуњени) бркајући улогу службеника са улогом власника повереног им ресурса.

Остали лекари, претежно из домова здравља, живе у страху од другачијег и новог, а своје фрустрације манифестују штрајковима. Решења траже у рецептури самоуправног социјализма захтевајући повишицу плате (од кога узети 90 милиона евра годишње?) а реформу и рационализацију не помињу; такво понашање варира између незнања и неодговорности, јер неизбежно реструктурисање може бити социјално амортизовано само процесом приватизације.

Структура око министарства здравља, своје непознавање функционисања европског здравства камуфлира форсирањем периферних питања која треба да засене струку и импресионирају политичаре. По идејама сиромашни, по изговорима богати, упорно затварају очи пред високом ценом својих грешака док позирање поред страних донација користе за промоцију кабинетских реформи. Остатак радног времена троше у бесмисленим покушајима маргинализовања приватног здравственог сектора што показује потпуно неразумевање циља транзиције.

То стање реформског ћорсокака у здравству је добро илустровано заслуженим фијаском предлога закона за које се залагао бивши министар здравља Томица Милосављевић због покушаја примене конфликта интереса и легализације корупције.

Зато имамо сурову стварност српског здравства: новине пуне вести о малверзацијама, корупцији, погрешном лечењу, штрајковимаСве показује да постојећи модел улази у завршну фазу трајања са драматичним и често трагичним последицама по грађане.

Решење постоји и може се брзо применити, али је за такву реформу ове велике јавне службе потребан чврст консензус оних политичких снага којима демократско-либерална парадигма Европе представља цивилизацијски и државотворни циљ.

Ако се не учини радикалан прекид са досадашњом праксом и ова година ће, по свој прилици, за српско здравство и грађанство бити још једна од оних које су појели скакавци.

                                                                                              Драшко Карађиновић