<<Nazad

 
naslovna.jpg

Utorak,
17
. avgust 2004

VEK PRVI

 

 

 


Zašto treba privatizovati delove zdravstva

Reforma zdravstva nije švedski sto

Privatizacijom se prekida praksa duplog plaćanja usluge i povećava transparentnost tokova novca što je opšti interes. Smanjen prostor uzurpacije javnog resursa smanjuje i korupciju čime se pojeftinjuje sistem i realno povećava dostupnost i jednakost u lečenju

Neslaganje jednog od sindikata zaposlenih u državnom zdravstvu sa reformom ove velike javne službe po konceptu susednih tranzicionih zemalja nije iznenađenje za one koji prate zbivanja u javnom sektoru. Neslaganje nije samo posledica ideološke nostalgije za prošlim vremenima kako bi se moglo zaključiti iz socijalne retorike već ima i podlogu i u neshvatanju uloge javnih službi u liberalno-demokratskom društvu kome Srbija teži. Ali pođimo redom.

Državno zdravstvo u kome radi oko 130 000 zaposlenih se sastoji od ambulantnog sektora (domovi zdravlja, apoteke) i bolničkog sektora (regionalne bonice, klinički centri). Ovome treba još dodati i privatno zdravstvo, pretežno u ambulatnom sektoru, koje nije ovde tema jer spada u deo rešenja, a ne deo problema. Koliko građane košta ovaj sistem? 

Kroz obavezni doprinos se izdvaja godišnje oko milijardu i 150 miliona evra u zdravstveni fond i ova suma ide ogromnim delom u plate zaposlenihi  a mnogo manjim delom u materijalne troškove lečenja. Za amortizaciju kapaciteta i obnavljanja opreme se izdvajaju dodatne desetine miliona evra iz republičkog budžeta, kredita, donacija, fondova lokalne samouprave. Znači, "besplatno" državno zdravstvo košta građane oko 1,3 milijarde evra. Naravno, ne sme se zaboraviti ni direktno plaćanje građana za zdravstvene usluge u državnom (participacija, liste čekanja, korupcija...) i privatnom sektoru od oko 400 miliona evra a koje treba sabrati sa predhodnim sumom.

Za naše siromašno društvo ovo su veliki iznosi pa za povećanje prihodne strane zdravstvenog budžeta nema mogućnosti. Uostalom i stavovi MMF o kresanju javne potrošnje su imperativni pošto troškovi javnog sektora smanjuju učešće privrednih investicije u bruto domaćem proizvodu (sada 16% a treba 25%) što opasno preti makroekonomskoj stabilnosti države. Očigledno, sredstva za reformisanje zdravstva postoje samo u velikim unutrašnjim rezervama i to mora biti polazište buduće strategije promena. 

Na primeru ambulante medicine (65% zaposlenih) se može videti koliki je prostor za podizanje produktivnosti u državnom zdravstvu. Poznato je da danas klinički centri leče 80% patologije koja je trebala da bude tretirana na nižem i jeftinijem nivou zdravstva. Drugim rečima, lekari u domovima zdravlja ne rade svoj posao, odakle onaj popularni naziv lekari-skretničari pošto samo pišu recepte i upute za viši nivo zaštite. Niska produktivnost ne utiče negativno samo na ovaj segment već zbog kotrljajućeg efekta teško opterećuje bolnički, najskuplji deo zdravstva i bitno podiže cenu koštanja celog sistema. Skup sistem smanjuje broj usluga a time i dostupnost pa je i iz ovih nekoliko podataka jasno da je racionalizacija sistema zapravo pravi odgovor na zahteve građana za boljim zdravstvom. 

Reformu državnog zdravstva sindikat zamišlja kao modernizaciju ali kako iskustvo pokazuje, sve reformske ambicije "modernizatora" se na kraju svedu na pritisak za povećanjem plata kroz nove kolektivne ugovore. Susedne tranzicione zemlje su zapazile da ove skupe birokratske zablude ne poboljšavaju službu jer suštinski ne menjaju odnos zaposlenih prema radu tako da su reformu koncipirali i sproveli na potpuno drugačiji način. 

Kod suseda se pošlo putem preuzimanja ekonomskih i vlasničkih modela koji dominiraju u zdravstvu članica EU pa je izvršena promena statusa lekara-službenika iz domova zdravlja u lekare-privatnike. Pokazalo se da je promena položaja lekara dovela do povećane ekonomske odgovornosti i kompeticije za pacijentima. Ova statusna konverzija lekara je već urađena u u Hrvatskoj, Madjarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji, pa je Srbija i u pogledu reforme zdravstva nažalost ostala izuzetak u regionu. Treba naglasiti da privatizacija domova zdravlja ne znači promenu titulara i privatizaciju državne imovine, zgrada i opreme, već samo implementaciju dokazanih mehanizama drugačijeg i angažovanijeg odnosa lekara sa pacijentima-osiguranicima. Stoga je strah od prelivanja državne imovine u privatne džepove neopravdan. 

Ovim promenama se i pitanje dohodka lekara skida sa dnevnog reda jer će svako biti vrednovan od zdravstvenog osiguranja prema učinku, broju i kvalitetu ostvarenih usluga, kako je to već sada u privatnom sektoru. Od ličnog ekonomskog učinka na tržištu sada već žive i milioni građana Srbije, pa ovo načelo ne može biti sporno.

Sindikat pokazuju zabrinutost za mogućnost lečenja građana posle privatizacije. A kako po tom pitanju sada stoje stvari? O tome najbolje govori nedavna izjava poslanika za skupštinskom govornicom u prisustvu ministra zdravlja, po kojoj građani Srbije stavljaju zdravstvo u sam vrh korumpiranih javnih službi te da je 30% anketiranih građana moralo da plati za lečenje u državnoj ustanovi! Pred ovim, od ministra Tomice Milosavljevića nedemantovanim podatkom, sve tvrdnje o pravednosti i solidarnosti postojećeg zdravstvenog sistema padaju u vodu. Jer kada se korupcija u javnim ustanovama pojavljuje kao sistemska pojava, onda pravo na lečenje zavisi od debljine "plave koverte" u džepu državnog službenika. Briga sindikata da će sa privatizacijom zdravstva biti ugroženo pravo na lečenje uveliko kasni jer je ovo pravo već teško narušeno. Naprotiv, privatizacijom se prekida praksa duplog plaćanja usluge i povećava transparentnost tokova novca što je opšti interes. Smanjen prostor uzurpacije javnog resursa smanjuje i korupciju čime se pojeftinjuje sistem i realno povećava dostupnost i jednakost u lečenju. Kuriozitet je da sadašnju korupciju i malverzacije u javnom zdravstvu sindikat ne pominje ali se zato već unapred brine za buduće nepravde.

Kroz koje primere se nudi alternativa?

Sindikalisti navode na pogrešan način primer iz anglosaksonskog zdravstva i pri tom zaboravljaju na razlike koje postoje između anglosaksonskog i kontinentalnog, srednjeevropskog modela državne uprave kome mi pripadamo. Osobenosti ovih modela se pojavljuju u svim segementima državnog života što se može dobro zapaziti i kroz konstrukciju zdravstvenog budžeta. 

U anglosaksonskom modelu se zdravstvo finansira kroz porez, u kontinentalnom kroz doprinos; u prvom se sredstva izdvajaju iz državnog budžeta a u drugom iz zdravstvenog fonda, funkcije alokacije i redistribucije u lokalnoj samoupravi su bitno drugačije, itd. Stoga, ako se navode primeri iz bogatih zemalja onda ih treba uzimati iz zdravstva Nemačke ili Švajcarske. Reforma zdravstva nije švedski sto pa da svako uzima šta mu odgovara. 

Bez uspešne reforme javnih službi, pa i zdravstva, nema ni uspešne tranzicije i to je jedan od razloga našeg kaskanja za susedima na putu za Evropsku Uniju. A samozavaravanje i nespremnost da se istini pogleda u oči uvek najviše košta one koji misle da se može zaustaviti časovnik promena. 

 

Draško Karađinović

Portparol Društva privatnih

doktora stomatologije Srbije

 

 

Back

 

<<Nazad