<<Nazad

 
naslovna.jpg

Ponedeljak,
13
. oktobar 2003

VEK PRVI

 

 

 


 

POUKE ŠTRAJKA U ZDRAVSTVU

Sukob privatnog i javnog interesa


Vrlo je čest primer formiranja liste čekanja za magnetnu rezonancu, kateterizaciju, ili ehokardiografiju u državnoj ustanovi, koje imaju neku "kvazilegalnu" formu. Liste čekanja mogu biti duge ili kratke, a ukoliko pacijent želi da plati – pregledi će biti urađeni gotovo odmah. Ovi načini su suprotni načelima javne službe i državnog vlasništva. Liste su pokazatelj jednog od načina "divlje" privatizacije koja se dešava u delovima državnog zdravstva

 

Draško Karađinović *

 

Revolt sindikata lekara, stomatologa i farmaceuta i pokretanje štrajka je još jedan od kamenčića u velikom mozaiku teške krize u kojoj se nalazi srpsko zdravstvo. Već i činjenica da su za poslednje tri godine promenjena četiri ministra zdravlja govori o tome kakvo je i koliko je konceptualno lutanje oko strateškog pravca reforme srpskog zdravstva.

Jedan od teških simptoma ovog akutnog stanja je i štrajk koji je zahvatio razne segmente državnog zdravstva, a koji se artikuliše preko jednog cilja, povećanja plata visokostručnih zdravstvenih radnika.

Sigurno je da plate visokokvalifikovanog kadra ne odgovaraju ni uloženom naporu u sticanju ovih važnih i odgovornih zvanja, ni ekonomskim potrebama za jedan dostojanstven i pristojan život zdravstvenih radnika i njihovih porodica.

Podsetimo da u srpskom zdravstvu čiji budžet iznosi 1 milijardu evra radi oko 130 000 zaposlenih. U primarnoj zaštiti, domovima zdravlja, 65 odsto je zaposlenih, a ostali rade u bolničkom sektoru, u regionalnim bolnicama i kliničko-bolničkim centrima. Ipak, ako se prihvati da je probijanje budžeta nemoguće, potrebno je analizirati realnost nekih opcija koje mogu uticati na plate zaposlenih u državnom zdravstvu.

Rast plata preko povećanja platnog fonda koji već iznosi oko 70 – 80 odsto troškova u budžetu kojim se finansira ova služba nije izvodljiva opcija.

Drugih načina, ali koji su suprotni načelima javne službe i državnog vlasništva, za povećanja plata ima više. Vrlo je čest primer formiranja liste čekanja za pojedine preglede ili intervencije u državnoj ustanovi koje imaju neku "kvazilegalnu" formu. Liste čekanja mogu biti duge ili kratke, a ukoliko pacijent želi da plati dijagnostiku ili zahvat, biće mu urađeni gotovo odmah. Na magnetnu rezonancu, kateterizaciju, ili ehokardiografiju čeka se po nekoliko meseci, ali ukoliko pacijent plati -dolazi na red za nekoliko dana.

Liste su pokazatelj jednog od načina "divlje" privatizacije koja se dešava u delovima državnog zdravstva, a bazira se na postojanju konflikta privatnog i javnog interesa. Ovaj ili slični postupci su i zakonski i moralno neprihvatljivi, jer drastično smanjuju dostupnost usluge kao osnovnog principa u zdravstvenoj zaštiti stanovništva.

Sadašnji način plaćanja po budžetskom principu motiviše zdravstvene ustanove da što manje rade, jer time zapravo štede (troše manje potrošnog materijala, manje habaju opremu…) pošto fond plaća po ukupnom broju zaposlenih zdravstvenih radnika, a ne po kvalitetu i broju pruženih usluga.

Ali, postoje i zdravstvene delatnosti gde su usluge već do krajnosti redukovane. Slučaj sa državnom stomatologijom: po zvaničnim podacima za 2002, jedan stomatološki tim (stomatolog+sestra) stavi u proseku dve plombe za jedan radni dan! Nije teško dokazati da takva plomba košta 4-5 puta više nego u privatnom sektoru. Postavlja se pitanje: nisu li ove službe u permanentnom štrajku?

Povećati platu kroz optimalizaciju kapaciteta zdravstva predstavlja opciju sa mnogo više konstruktivnog potencijala od prethodnih. Postoje brojne mogućnosti racionalizacije. Podsetimo, u Srbiji dolazi 6,2 bolnička kreveta na 1000 stanovnika a u Skandinaviji ima dva puta manje kreveta na isti broj stanovnika. Popunjenost kreveta iznosi u Srbiji oko 50 odsto, dok u isto vreme postoji pretrpanost na nekim odeljenjima – druge bolnice zvrje prazne zbog promenjene patologije stanovništva u poslednje dve decenije.

Velike uštede se mogu ostvariti i drugačijom preraspodelom najkvalifikovanijih stručnjaka, resursa čiji je rad najskuplji. Interesantan je predlog da se profesori medicine, kao najtraženiji lekari, stimulišu da prelaze u privatnu praksu uz mogućnost da zadrže prestižnost svojih univerzitetskih zvanja.

Ako se zna da samo u Beogradu ima preko 100 profesora hirurgije onda efekat uštede postaje očigledan. Naravno, i regulativa koja definiše dnevne bolnice, odnosno iznajmljivanje državnih bolničkih kapaciteta trebalo bi da se bitno osavremeni i liberalizuje. Paralelno sprovođenje ovih mera bi znatno rasteretilo platni fond i snizilo broj kreveta. Dobar deo tih sredstava bi mogao da se usmeri u platni fond zaposlenih kolega koji su ostali u državnoj službi.

Povećati dohodak lekara planiranom i zakonski definisanom privatizacijom delova zdravstva je opcija koja ima najveći reformatorski potencijal, jer predstavlja pravac transformacije javnog zdravstva prema modelu koji postoji u EU.

To je slučaj u svim susednim zemljama u tranziciji gde su pojedini zdravstveni segmenti već privatizovani uz kompletno integrisanje postojećeg privatnog sektora. Tako kroz proces privatizacije primarne zdravstvene zaštite pacijent dobija bolju uslugu, jer može da bira lekara. Tako lekaru, koji od državnog službenika postaje privatni preduzetnik, dohodak zavisi od rezultata rada, broja i kvaliteta ostvarenih usluga.

Znači, lekar ne čeka više malu platu koju mu daje sadašnji poslodavac, država, već sam kroz svoj rad odlučuje o svom privrednom statusu. Primarna zdravstvena zaštita je neuporedivo jeftinija kada počiva na privatnim lekarima, stomatolozima ili apotekarima kako je to u Nemačkoj, Švjacarskoj… nego kada se obavlja u glomaznim, velikim organizacijama tipa doma zdravlja.

A niža cena zdravstvene usluge je jedini garant da proklamovani principi solidarnosti i dostupnosti zdravstvene zaštite neće biti mrtvo slovo na papiru, već realnost za svakog građanina.

Zbog toga, kada se ovaj štrajk oko povećanja plata okonča, sindikati zaposlenih u zdravstvu, kao odgovorni partneri, moraju članstvu ponuditi jasnu viziju i realne perspektive izlaska iz sadašnjeg teškog stanja.

Povratak na staro više nije moguć i sadašnji model državnog zdravstva, koji je bio dobar za neko prošlo vreme monopola, svakodnevno je na granici potpunog raspada. A privatizacija delova zdravstva kao magistralni pravac kojim se pacijentu građaninu nudi kvalitetna ali jeftina usluga, a lekaru mogućnost da samostalno i motivisano odgovori na etičke, stručne i profesionalne izazove savremene medicine - ne sme više biti tabu tema. Jer, građani koji plaćaju zdravstveni doprinos i poreze očekuju od državnog zdravstva kao javnog servisa spremnost da prihvati evropske standarde i lečenja, ali i modele organizovanja. 

 

* Portparol Društva privatnih doktora stomatologije Srbije

 

 

Back

 

<<Nazad