Nejasni kapaciteti državnog, ali i privatnog zdravstva

Funkcionisanje zdravstva, kao bitne javne službe, je tema koja pre ili kasnije zainteresuje svakog građanina Srbije.

Međutim, sadržajno činjeničnih debata po pitanju zdravstva je nedovoljno pa je u tom pogledu razgovor sa poslanikom koristan i inspirativan.

Prof. Delić se u svojoj analizi zadržao pre svega na kvantitativnim, kadrovskim i finansijskim aspektima srpskog zdravstva. Nažalost, procene kadrovskih kapaciteta variraju od metodologije ustanova koja ih registruje što je nedopustivo.

Tako, na primer, Institut za javno zdravlje „Batut“ ima svoju procenu broja lekara dok Lekarska komora Srbije (LKS) ima sasvim drugačiju evidenciju. Po „Batutu“ u Srbiji na 100.000 stanovnika ima manji broj lekara od proseka u EU. Međutim, LKS evidentira broj lekara po kome je Srbija iznad proseka u EU!

Slično je i sa brojem bolničkih kreveta. Po jednoj evidencije Srbija ima nešto manji broj kreveta na 1.000 stanovnika od EU dok po drugoj broj kreveta je veći od evropskog proseka i to bez popisa krevetskog fonda privatnog zdravstvenog sektora!

I oko procene potrošnje za zdravstvo postoje dileme a koje uopšte nisu beznačajne jer mogu biti moćni indikatori kvaliteta rada i efikasnosti modela organizacije sistema. Ukupna potrošnja za zdravstvo Srbije je nepoznata, a jedine dostupne podatke daju WB, WHO, OECD, Eurostat… na osnovu svojih procena pošto, nažalost, država Srbija u 2025. godini, ne daje zvanične podatke!

Pomenute ustanove procenju ukupnu potrošnju za zdravstvo Srbije na blizu 11% BDP ili osam milijardi evra, što znači da je potrošnja per capita, lečili se ili ne, preko 1.000 evra. I to je bitan podatak jer pokazuje da zdravstvo u Srbiji više troši od zdravstvenih sistema u uporedivim državama iz regionu ali su ishodi nepovoljniji.

Zašto se poslanik nije bavio institucionalnim aspektima zdravstvenog sistema je razumljivo.
To je tema koja zahteva široku debatu i mnogo više prostora sobzirom na sistemske zakone koji implementiraju konflikt javnog i privatnog interesa legalizujući time koruptivne mehanizme, sprečavaju slobodan izbor lekara u državnom ili privatnom sektoru, neguju diskriminacione monopole…

I za kraj, pošto je razgovor bio posvećen pre svega zdravstvenim resursima bilo bi vrlo korisno kada bi poslanici u Skupštini Srbije pokrenuli zahtev kojim bi se precizno sagledali kapaciteti privatnog zdravstva. Javno i precizno konstatovanje broja hirurških sala, bolničkih kreveta, magnetnih rezonanci, skenera, HP laboratorija itd. u privatnom sektoru bi odmah obesmislilo liste čekanja u državnom zdravstvu i ujedno građane snažno ohrabrilo da ostvare lečenje u privatnim zdravstvenim ustanovama, naravno na račun RFZO, s obzirom da ga ti isti građani finansiraju sa doprinosom od 10,3% na bruto platu.

Autor je koordinator NVO Doktori protiv korupcije