15.06.2024.
Svaki građanin plaća oko 1.000 evra godišnje, lečio se on ili ne: Od čega onda boluje srpsko zdravstvo
Radmila Briza
Svakog
osiguranog stanovnika Srbije zdravstvo košta oko 1.000 evra godišnje
ili oko 118.000 dinara, lečio se on ili ne u tom periodu, izračunali su
„Doktori protiv korupcije“. Sa druge strane, ministar zdravlja Zlatibor
Lončar posle čuvene izjave da će pacijenti po završetku lečenja
dobijati račun za to da bi videli koliko usluge koštaju, istom prilikom
je ocenio da stanjem u zdravstvu nisu zadovoljni ljudi u Ministarstvu
zdravlja, ali ni pacijenti.
Ukoliko
se uzme u obzir da svaki zaposleni u državi plaća obavezno zdravstveno
osiguranje od 10,3 odsto na bruto platu bez mogućnosti da utiče na to,
onda je potpuno legitimno očekivati blagovremenu, prihvatljivu i
svrsishodnu zdravstvenu zaštitu, a ne ocene i procene o tome da li je i
ko zadovoljan ili ne.
Draško Karađinović, koordinator NVO Doktori protiv korupcije, kaže za Danas da se naplaćivanjem 10,3 odsto svakom osiguraniku na bruto platu prikupi godišnje 550 milijardi dinara ili 4,6 milijardi evra.
Zdravstvo – računica
„Na
ovaj iznos trebalo bi dodati još 1,9 milijardi evra koje građani plate
iz džepa za usluge u privatnom zdravstvu. U zbiru, ukupna državna i
privatna potrošnja za zdravstvo prelazi 10 odsto BDP, što je između 6,5
i sedam milijardi evra na godišnjem nivou. Na ovaj iznos treba dodati i
kapitalne investicione troškove kao i subvencije svojim zdravstvenim
kapacitetima blizu 160 lokalnih samouprava. Znači, kada se sve uzme u
obzir i podeli sa brojem stanovnika u Srbiji, svakog građanina
zdravstvo košta bar 1.000 evra godišnje, lečio se on ili ne. Ujedno,
važno je podsetiti da uporedive države troše na zdravstvo od šest do
osam odsto BDP“, objašnjava on.
Za
primere uporedivih zemalja, on podseća na podatke Svetske zdravstvene
organizacije (SZO) o ukupnim izdacima za zdravstvo kao procenat BDP.
„Mađarska
8 odsto, Grčka 9,8, Rumunija 5,3 i Bugarska 7,4 odsto. Nedavna izjava
ministra Lončara `da pacijentima na kraju lečenja kada izlaze iz
državne bolnice treba dati račun da vide koliko to sve košta` izazvala
je burne reakcije u javnosti. Nesmotrenost izjave ostavlja utisak
ljutnje ministra na građane koji zahtevaju kvalitetnije zdravstvo.
Međutim, burne reakcije su posledica opšteg nezadovoljstva stanjem u
zdravstvu, a konkretan povod su (pre)dugačke liste čekanja na
dijagnostičku ili terapeutsku uslugu u državnom domu zdravlja ili
bolnici, koje taj isti građanin finansira, iz svoje bruto zarade i to
procentualno od 10,3 odsto“, naglašava sagovornik Danasa.
Zdravstvo i težina problema
Karađinović
ukazuje na težinu problema i sagledavanjem osnovnih činjenica: Srbija
na svojih 6,7 miliona stanovnika ima preko 34.000 lekara i 9.000
stomatologa što je, kako kaže, znatno više od proseka po glavi
stanovnika od onog u zemljama EU.
„Srbija
ima i veći bolnički krevetski fond od proseka ranije pomenutih zemalja.
Na žalost, rezultati su poražavajući: Srbija je u vrhu Evrope po
smrtnosti od najčešćih patologija, kardiovaskularnih i onkoloških
oboljenja, 700.000 građana ili 12 odsto stanovništva nema nijedan zub…
Ukratko, postoje kadrovi, infrastruktura, finansije, ali rezultat
uporno izostaje. Zaključak je jasan: zdravstveni sistem je očigledno
pogrešno postavljen, a to rezultira negativnim ishodima uprkos visokoj
potrošnji pa je i nezadovoljstvo građana opravdano. I ne bi trebalo da
bude mesta ljutnji već konstruktivnom rešavanju problema“, mišljenja je
taj lekar.
On
predlaže i mogućnost rešenja tog besciljnog lutanja od metode do metode
za poboljašanje zdravstvenih usluga, posebno ukoliko se uzme u obzir da
u Srbiji rade neka vrlo čuvena imena, čak i u svetu, imamo opremu,
neophodne kadrove, ali adekvatne kapacitete.
Moguća sistemska promena u zdravstvu
„Stoga
bi bilo korisno da ministar razmisli i ponudi sistemske promene koje bi
zdravstvo učinilo efikasnijim, racionalnijim i dostupnijim. Sistemske
promene podrazumevaju promene sistemskih zakona, a tu je svakako
prioritet ukidanje mogućnosti dopunskog privatnog rada državnih lekara
i stomatologa normirane u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Mnogo puta su
opisane štetne posledice legalizovanog konflikta intresa. Ukratko,
legalni konflikt interesa snažno smanjuje produktivnost u državnom
zdravstvu i proporcionalno tome stvara veštačke liste čekanja na
pregled, snimak, dijagnostiku i intervenciju. Što su duže liste
čekanja, odnosno što je dostupnost usluga manja u državnoj ustanovi,
veća je tražnja u privatnom sektoru. Građanin, primoran da se leči u
privatnoj praksi, ponovo plaća uslugu koju je već platio kroz doprinos
(onih 10,3 odsto svakog meseca od bruto zarade), ali ovog puta iz
džepa. I vrhunac paradoksa koji snažno iritira: građanin-pacijent često
plaća istom državnom lekaru koji je sada u ulozi privatnika, a do koga
nije mogao da dođe zbog dugačke liste čekanja u državnom zdravstvu“,
navodi on, podsećajući da su građani bezmalo bili žrtve opisanog
sistemskog konflikta interesa i sa opravdanim gnevom komentarišu ovo
svoje iskustvo.
Karađinović
dodaje i da „na opasnosti od ove fundamentalno promašene norme, a koja
kompromituje funkcionisanje celog zdravstvenog sistema je, u nekoliko
navrata, ukazivala i Danica Grujičić, prethodna ministarka zdravlja.
Ukazivanja Danice Grujičić na probleme u zdravstvu
„Na
žalost, ta ukazivanja, hrabra ali nedorečena, nisu dovela do ukidanja
sistemske koruptivne norme. Učeći se na, uslovno rečeno, neuspehu svoje
predhodnice, pred ministrom Lončarom u njegovom sadašnjem mandatu, su
dve mogućnosti: da se zadrži u okvirima anahrone matrice sadašnjeg
dekadentnog modela i zadovolji aktivnostima kvantitativne prirode, ili
da napravi zaokret ka drugoj mogućnost koja podrazumeva kvalitativne
promene zdravstvenog sistema i reformsku implementaciju strukturnih
rešenja iz uspešnih tranzicionih država. Od spremnosti na ukidanje
ozakonjenog konflikta interesa će zavisiti pravac kretanja srpskog
zdravstva u narednom periodu“, predlaže naš sagovornik.
Da
je čitava situacija koja traje decenijama unazad neodrživa, ukazivali
su i Dragan Milić, kardiohirurg iz Niša, pre nekoliko dana, rekavši da
su liste čekanja poligon za koruptivno delovanje, ali i već pomenuta
eks ministarska Grujičić koja je navela da se liste čekanja u
ortopediji namerno prave da bi pacijenti odlazili kod privatnika i
plaćali iz svog džepa lečenje.
„Vi, prepodne radite u državnoj firmi, a popodne privatno“
„Vi
prepodne radite u državnoj firmi, a onda popodne odlazite da radite
privatno. Privatna praksa mora da postoji i ne želim da me neko shvati
pogrešno, nisam protiv privatne prakse, štaviše, mislim da bi trebalo
da se izjednači sa državnom praksom, ali je direktan konflikt interesa
kad radite istovremeno na oba mesta“, kazao je Milić.
Ovo
dosad rečeno je samo jedna strana medalje. Očigledno je veliki i brisan
prostor u čitavoj toj zamršenoj priči i deo koji se odnosi na prava
pacijenata, i to u smislu da li oni uspevaju lečenje da dobiju na
vreme, onda kada im je to zaista potrebno obijajući pritom pragove
ustanova i besomučno zovući razne kol – centre da zakažu pregled. Ali i
ne manje bitno, šta će pacijentu račun posle pružene zdravstvene usluge
jer, pod jedan – već ju je platio (10,3 odsto od svog bruto ličnog
dohodtka), a pod dva – koja je upotrebna vrednost te informacije
ukoliko pacijent nije organizator zdravstvenog sistema u Srbiji, već
samo njegov korisnik?
Prilično nedorečeno
Zato,
Hajrija Mujović, doktorka medicinskih prava na Institutu društvenih
nauka i poredsednica Udruženja za zdravstveno i medicinsko pravo,
podseća za Danas da je ministar Lončar ostao prilično nejasan kada je
rekao tu stvar o izdavanju računa pacijentima posle poregleda samo da
bi videli šta koliko košta u državnom zdravstvu.
„Utisci
posle te izjave su različiti, ali se ne shvata razlog uručivana računa.
Ne znam koliko su pacijenti zainteresovani da vide račune ukoliko im se
već izdvaja iznos od ličnog dohotka za obavezno zdravstveno osiguranje.
Sa druge strane, ako razmišljamo o tome da li za sredstva koja se
izdvajaju za zdravstveno osiguranje postoji informacija kako se ona
troše i da li dobijamo kvalitetene usluge za taj novac, da li su liste
čekanja predugačke i da li sve to može da bude bolje, onda sve to
vezujemo za kvalitet zdravstvene usluge“, ističe Mujović.
Dodaje da joj se čini da postoji nezadovoljstvo građana da ne mogu adekvatno i na vreme da dobiju zdravstvene usluge.
„Sada
možemo samo da apelujemo da se stvari menjaju. Moguće da je namera
Lončara u vezi sa izdavanjem računa da se pokaže i da se dosta velika
sredstva izdvajaju na lečenje pacijenata ili da su te usluge jeftinije
u odnosu na privatni sektor. Ostao je dužan za objašnje građanima šta
će im taj račun. Ako bismo sad gledali striktno, po Zakonu o pravima
pacijenata, pacijent bi trebalo da zna unapred koliko će neka usluga da
ga košta, a ne posle pregleda“, objasnila je ona.
