Драшко Карађиновић: Суноврат здравства

КОЛУМНА | 18. МАЈ 2012. | 14:35

Вест да је Европска унија оценила српско здравство као најгоре у Европи само још једна потврда и објашњење свих оних мука кроз које пролазе грађани ове земље када им затреба медицинска услуга. Истраживања којима се мери стандард европске здравствене заштите на основу бројних параметара у 34 европске земље показала су да је Србија на последњем месту, далеко чак и иза Албаније.

После десет година накарадног реформисања и потрошених 15 милијарди евра из буџета, кључни здравствени показатељи су погоршани – болести које се могу спречити, инфаркт, шлог, дијабетес… – попримају облик епидемије. Код малигних обољења, стање је катастрофално, сваке године од рака оболи 37.000 људи. И док у развијеним земљама две трећине оболелих преживи, у Србији две трећине оболелих умре. Између два пописа становништва, Србија је изгубила 300.000 грађана. Наталитет јесте низак, али је већи проблем у порасту стопе смртности, где смо са 14,2 промила  лидер морталитета у региону. Укратко, дошли смо у ситуацију да је биолошки интегритет нације угрожен.

Бројни су узроци да смо на последњем месту у Европи. Од апсурдне реформе, која форсира колективистички и етатистички модел здравства, а у либерално-грађанском правном и економском окружењу, преко скупог монопола једног државног осигуравајућег фонда, до системских закона који директно легализују корупцију, стратешких промашаја је безброј.

Здравствени динар се расипа нетранспарентно и без контроле. Зато је и могуће да тек сада, када се је несташица лекова постала драматична, јавност сазнаје да је дуговање фонда према добављачима лекова 300 милиона евра, а да држава дугује фонду 800 милиона евра због ненаплаћених доприноса. Другим речима, да је РФЗО банкротирао. Зато је могуће да јавност сазнаје да је модел принудног изабраног лекара у дому здравља пројекат за које су утрошене десетине милиона евра, супротан Уставу, јер дискриминаторно нарушава основна права на лечење. А за то време, институције система које би требале да упале црвену лампицу упозорења, Здравствени савет Србије, Институт за јавно здравље „Батут“ и Лекарска комора Србије, не мешају се у свој посао и забијају главу у песак као нојеви. И Европска унија је обманута, а држава поново дискредитована: вишегодишње донације од 140 милиона евра за пројекте унапређења здравства су резултирале фијаском.

Посебно је запањујуће одбијање здравственог руководства да се супротстави системској корупцији. Игнорисање тачке 11 из Резолуције Европског парламента о корупцији у здравству Србије, указује на дубину моралног и организационог суноврата и отвара оправдану сумњу да је епицентар корупције заправо у самом Министарству здравља. Уосталом, када здравство заузима прво место у Европи по корупцији, логично је да ће бити на последњем што се тиче квалитета.

Тренутак је да се направи реални биланс и конкретизује одговорност за овај огроман промашај. Познато је да су само два министра, Томица Милосављевић и Зоран Станковић, са својим тимовима управљали здравственом службом протеклих 10 година. Стога би било неопходно да нам свима, и најширој јавности и стручним круговима, као одговорни политичари и вишегодишњи високи званичници изнесу своја искуства у овом дебаклу. А њихово искуство је драгоцено за будућност, јер представља најбољи пример како не треба радити.

Аутор је члан НВО „Доктори против корупције“