Драшко Карађиновић: Ни здравља ни пара

Колумна | 11. мај 2011. | 15:32

Чињеница да сваке године 30.000 људи у Србији више умре него што се роди поставља елементарно питање о опстанку нације. Проблем старења популације или малог наталитета је један део одговора, али када се погледа узрок смртности, у коме доминирају кардиоваскуларне и малигне болести, поставља се питање шта чини наш здравствени систем да се смањи умирање од превентабилних болести, значи оних које се могу предупредити, односно рано дијагностиковати и тако најбоље лечити. Да подсетимо, и стопа оболевања и стопа смртности од кардиоваскуларних болести, инфаркта и шлога, многи малигних обољења, као што су рак плућа, рак грлића материце и дојке су у сталном порасту. Па, када још додамо и епидемију шећерне болести, дијабета, такође хроничне незаразне болести, мора се констатовати да је наш здравствени систем тешко подбацио.

Посебно је поразно сазнање да су истовремено проћердане огромне донације. Само је ЕУ донирала преко 140 милиона евра за пројекте који је требало да реформишу српско здравство. А ефекти „реформе„су видљиви сваком грађанину: системска корупција, све веће плаћање у иначе бесплатном државном здравству, лажне ванстандардне услуге и непотребне листе чекања са последицом смањене доступности лечења за сиромашне, то јест за велику већину грађана.

Шта је узрок томе да, и поред огромних средства које издвајају грађани кроз допринос и порезе, великих међународних донација и повољних наменских кредита, имамо поразне здравствене показатеље?

Први узрок су побркани медицински приоритети, јер је наше здравство у последњој деценији непотребно оријентисано ка куративној функцији, значи лечењу болести, а не превентиви и раном откривању болести. То је лошији и скупљи начин за грађане, али зато комерцијално исплативији партијско-бирократским групама, које управљају нашим здравством. Наравно, много је лакше финансирати политичке странке (и знатно се богатити) кроз велике централизоване тендере набавки скупе опреме или милионске инвестиоционе радове клиничких центара, него кроз промену плаћања лекара у првој линији контакта са пацијентом у примарној здравственој заштити.

Други разлог је неодговарајућа организациона структура здравственог система. Уместо да пацијент буде збринут за велику већину честих болести у амбуланти дома здравља, односно код приватног лекара, стоматолога или апотекара, он иде одмах у клинички центар, а тиме се клинички центри претварају у домове здравља. Наравно, није пацијент крив што у амбуланти дома здравља не може да добије адекватну услугу; системска одлука да се задржи модел здравства из времена колективистичке економије је донео неко други, наравно, у његово име. Стога данас, у потпуно другачијем правном и привредном окружењу, систем функционише дефектно и успорено. Здравство показује да без унутрашње конкуренције између државног и приватног сектора квалитет услуге опада, немедицински расходи расту, а корупција постаје системска појава.

Трећи разлог је непромењено монополско финансирање здравства. И даље грађани плаћају обавезни допринос једном државном осигурању али и даље не могу да слободно бирају лекара, болницу или осигурање, како је то у земљама Европске уније. Решење постоји и може се брзо применити, али је за такву реформу ове велике јавне службе потребан чврст консензус оних политичких снага којима демократско-либералне парадигме Европе представљају цивилизацијски и државотворни циљ.

А до тада, грађани ће све више плаћати и бити све болеснији. Другим речима, биће и без здравља и без пара.

ље.