<<Nazad

 

 

naslovna.jpg


14.03.2011.

Доктори и корупција

Кривица и одговорност почивају на здравственим властима у сва три случаја

Зоран Радовановић*

 

Одговарајући на упитник Европске уније, српске власти су последњег јануарског дана обзнаниле да нам је корупција најприсутнија у здравству. Тиме је, бар када је о перцепцији реч, призната неспорна истина, али је уопштавањем сведена на пословичну сарму као мени за све здравствене раднике, мада се само неки госте месом, а већина куса купус.

У објашњавању феномена корупције важно је не подлећи пасивизирајућим флоскулама о историјским неминовностима и, наводно, поткупљивању склоном народу, већ се усмерити на једину праву адресу власт, као одговорну за устројство и функционисање система.

Ту је највиши, системски ниво корупције садржан у тзв. коруптивним законима који, примера ради, омогућују да се државна здравствена установа након радног времена претвори у вечерњу клинику где је осигураник принуђен да по подне плати истим људима оно што су му они тог или претходног јутра ускратили због предугих листа чекања. Систем је замишљен тако да се придобије танак слој привилегованих доктора, обично с највишим академским звањима, као тампон зона према медицинарском плебсу.

Следећи ниво корупције омогућен је приступом изворима финансирања, од којих само један, Фонд за здравствено осигурање, годишње располаже са око две милијарде евра. Стога се ових дана водила огорчена битка да ли да на чело Клиничког центра у Нишу дође кадар једне или друге партије, а слуђена јавност не поставља једино логично питање: зашто се не би изабрао најбољи? Невесела стварност одражава дубок интересни јаз између народа и партократије чије чланове на водећим положајима у високопрофесионалним срединама обично не красе ни стручност, ни скрупулозност (да је друкчије, не би били подобни за послове који се од њих очекују).

Знатне предрасуде постоје према подмићивању на трећем, појединачном нивоу, познатом као ситна корупција (мада се некада мери хиљадама евра). Неправедно се оптужује највећи део армије посленика у основној здравственој заштити који ретко виде нешто вредније од кесице кафе или флаше домаће ракије. У сличној ситуацији су и њихове колеге у неким врхунским установама, рецимо клиникама за инфективне, кожне или сличне болести. С друге стране, тачно се зна где и колико треба да се плати, рецимо, за уградњу вештачког кука или порођај. Не правдајмо такво понашање, али покушајмо да разумемо како ти људи мирно спавају и чак сматрају себе релативно моралним особама. Они су сведоци како бројне њихове колеге примају исту плату, а ретко или никада не залазе у операциону салу, па то доживљавају као неправду. Проблем је што је оптималан број запослених у ,,високом здравству премашен бар за трећину, те би се, отпуштањем вишка, плате на клиникама тренутно за толико повећале, а ако би се омогућила конкурентност укључивањем приватног сектора, драматично би се побољшао квалитет, уз смањење трошкова услуга.

Дакле, кривица и одговорност почивају на здравственим властима у сва три случаја, било да су у питању несрећна законска решења, велика корупција коју омогућује руководећи положај (јавне набавке и сл.) било подмићивање по принципу један-на-један. Политичарима само треба ставити до знања да нам је све јасно и да их посматрамо.

 

*Професор универзитета

.

Back

 

<<Nazad